ŽIVOT SA CP / Danijelina priča
Moje rođenje bilo je teško i naporno, za moju majku bolno i višesatno, za osoblje komplikovano i rizično, a za mene sa životnim posledicama - cerebralnom paralizom. Da je to uzrok mojih tegoba sa motorikom, roditelji su otkrili u drugoj godini mog života. Pojavile su se i posledice u govoru, hodu. Očuvan i netaknut bio je intelekt.
Znajući moje mentalne mogućnosti, majka (učiteljica) je insistirala na mojoj integraciji sa neometenom decom. Upisala me je u redovan vrtić. Naravno, prethodilo je nekoliko razgovora sa direktorkom, psihologom, vaspitačima grupe. Veština i moć komunikacije moje majke učinili su mogućim da se nađem u redovnoj grupi vrtića. Ovu proceduru nije morala proći kada je moj mlađi brat polazio u vrtić jer – on je zdravo dete.
Ono čega se ja sećam je da sam volela vrtić i da mi je bilo lepo u okruženju dece. Učestvovala sam i na priredbama, dobijala uloge u predstavama, pevala sam i recitovala. Saradnja mojih roditelja i vaspitača je bila tesna i nisam osećala da moje tegobe smetaju drugoj deci. Moji drugari su naučili da mi dodele adekvatnu ulogu u igri, te sam uvek bila ravnopravni učesnik zajedno sa njima.
Kako se približavalo vreme za školu počinjala je ponovo dodatna angažovanost mojih roditelja, ne bi li dokazali pravim osobama da ja treba da idem u redovnu školu. Opet sam imala sreće što mi je majka učiteljica. Znala je uslove, procedure i načine kako se problemi sa decom koja su drugačija od ostale dece rešavaju. Testovi, dijagnoze, mišljenja, pregledi, pitanja («Ide li kod logopeda? Hoće li moći sama? Druga deca će biti... Roditelji će možda...»). Sve se moralo proći, da bi se našla i učiteljica koja je htela da me primi u svoj razred. Tokom osnovne škole, učila sam, pisala, crtala, vežbala u potpuno jednakim uslovima kao i ostali đaci. Naravno, ocene su bile niže za onoliko koliko je moja motorika zaostajala za motorikom druge dece. Od dobre volje nastavnika zavisilo je da li će tolerisati ovu činjenicu i pružiti mi mogućnost da na drugi način pokažem znanje. Bilo je i ovakvih situacija : «Nemoj ti da pevaš, falširaš, ćuti!... Brže malo hodaj, nemam ja svo vreme ovog sveta!... Ajde, ajde, idi! Uvek ti moraš na neke terapije - stalno gledaš na sat!Idi da te više ne gledam!... Da, davala sam ti uvek niže ocene jer ti majka radi u školi, pa da druga deca ne budu ljubomorna na tebe!» Svakako da je bilo i nastavnika i profesora koji su poštovali moje napore da se održim, koji su mi davali priliku da pokažem znanje, imali strpljenja i tolerancije – bili dobri ljudi u svojoj profesiji. Ništa drugo im nije nalagalo, kao stručnjacima, da treba takvi da budu. A bilo je i onih koji su me sažaljevali pa me nisu dirali, osim kad moraju. Moje znanje njima je ostalo nepoznato.
Kroz srednju školu, naučena na neravnopravnost uslova u nastavi, pokazala sam zavidno znanje, izborivši se sada već i sama za neke načine komunikacije. Uvidela sam da mi aktivnost na času, javljanje, pomaže da u kraćim odgovorima pokažem koliko znam. Na ovaj način profesori su sticali uverenje o nivou mog znanja i imali potrebnu toleranciju kada su drugi oblici ispitivanja u pitanju. Očeva pogibija usporila je malo moju volju da pokažem svoje kapacitete. Ipak, srednju sam školu završila sa najboljim uspehom.
Isti uslovi polaganja ispita čekali su me opet prilikom upisa na fakultet i tokom studija. Jedini ustupak učinila je komisija za diplomiranje, koja mi je odobrila da umesto pismenog izlaganja klauzure (ispit u okviru diplomskog), ispit polažem usmeno. Iako sam imala želju, uslovi školovanja su bili razlog zbog koga nisam nastavila svoje dalje usavršavanje. Nisam želela da moje dalje školovanje, kao do tada, zavisi od dokazivanja da vredim i ličnih afiniteta odgovornih ljudi da uvaže i ispoštuju objektivne okolnosti da bi meni omogućili adekvatan razvoj.
Sama sam odlučila na kom ću se nivou obrazovanja zadržati, mereći svoju volju da se, uporedo sa zahtevima, borim i sa uslovima obrazovanja. To se rešilo i to je gotova priča. Moj život traje i ja sakupljam priče o ravnopranosti uslova za egzistenciju ljudi poput mene u okruženju neometenih ljudi. Još uvek se ugroženi pokušavaju prilagoditi neugroženima i uklopiti u njihov svet. A to, priznaćete, nije lako.
Danijela
