SUROVA DECA

Svi znamo da deca mogu biti surova. Dečja surovost se najviše ispoljava u periodu predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Odakle surovost kod dece?

Možda zbog toga što se roditelji ne bave dovoljno svojom decom, ne gaje kod dece empatiju... Deca najčešče ispoljavaju surovost prema svojim vršnjacima. Ta dečija surovost može da ostavi traume i posledice na vršnjaka kome je upućena.  Najčešće, surovost dece se najbolje vidi kada u razredu imaju drugara sa nekom vrstom invaliditeta. Drugar je po nečemu drugačiji.  Kako to objasniti deci u razredu?

Tu počinje „utakmica “ koju treba dobro odigrati, gde se rezultati vide na „dalje staze“. Pre svega, roditelj čije dete ima neku vrstu invaliditeta bi trebalo da otvoreno razgovara sa učiteljicom. Upoznati učitelja šta dete može, kako i koliko može. Pored toga, vrlo je bitno da školski psiholog razgovara sa učiteljicom i upozna je kakvo je dete bilo za vreme testiranja, da li će ispoljavati teškoće pri učenju, da li mu je potreban neki vid podrške i ako jeste, za kakav vid podrške bi se trebalo pripremiti . Posle ovakvih informacija će učiteljici biti lakše kako da objasni deci u razredu kako bi trebalo prići učeniku sa smetnjama. Naravno, to se tiče cele škole kao obrazovne ustanove.

Kako bi to trebalo raditi, bez puno napora? Učiteljica će objasniti učenicima kako da se ponašaju, na način kako deca mogu da razumeju. Reći će npr. “...našem drugaru je potrebna naša pomoć, treba mu malo više vremena da se prilagodi, naš drugar se malo  razlkuje od nas isto kao što se svi mi razlikujemo po nečemu jedni od drugih...“ To se lako objasni kroz primer (svi imamo drugačiju boju kose, boju očiju, neko ima kratku neko dugu kosu..).

Ovakav pristup se može primeniti kod dece prvog i drugog razreda, a u kasnijim razredima (treći i četvrti razred), kroz radionice. Na ovakav način deca će razumeti i prihvatiti svog drugara. Pomagaće u izradi domaćih zadataka, učenju, na časovima. Ako je potrebno pisaće i sveske svome drugaru, ako ne može sam. U nekom trenutku učiteljica postaje moderator koji prati aktivnosti i kada je potrebno usmerava.

Ako je učiteljici potrebna podrška ili dodatne kompetencije, edukacija, trebalo bi da se obrati stručnom saradniku u školi. Naravno, neophodan je i rad sa roditeljima dece bez smetnji, da oni kod kuće sa decom razgovaraju kako da se ponašaju sa svojim drugarom koji je drugačiji. Ako se primeni ovakav pristup ne bi trebalo da bude problema.

Deca najčešče pomažu svom drugaru u nižim razredima, a kasnije u višim razredima, to se nastavlja.  Međutim, ima i situacija da se takvo ponašanje ne nastavi i da počinju  da odbacuju svoga drugara. Tada mogu da nastanu problemi. Zašto se to dešava? Najčešće zato što razredni starešina ne zna kako da se postavi, ne zna kako da objasni neke situacije sa učenikom sa smetnjama, ima strah  od nepoznatog. Dešava se u nekim sredinama da nastavnik ne zna  kome  može da se obrati za pomoć, a često to i ne želi, da ga kolektiv ne bi posmatrao kao manje sposobnog kolegu od njih. Tada se kao posledica, događaju vređanja učenika sa smetnjama, učenik je obično sam na odmorima, niko ne želi da se druži sa njim iz razreda, podsmevaju se, niko ne želi da sedi  sa drugarom u autobusu kada se ide na ekskurziju ili da bude u sobi. Nažalost, u takvim situacijama, razredni starešina se pravi da problem ne postoji.

Iako roditelji učenika sa smetnjama stalno razgovaraju sa razrednim starešinom, pokušavaju da reše problem, pomaka skoro nema u takvoj situaciji. U školi, za svo to vreme,  učenik sa smetnjama je u „ćošku“, bez ičje podrške, nema kome da se obrati za pomoć, jer niko ne želi da pomogne. Učeniku u tom trenutku preostaje samo da se bori, uprkos svemu!

Dobra tehnika koja može da koristi, kao što sam ja radila je zadavanje domaćeg zadatka. Učenik zadaje svojim drugovima iz razreda domaći zadatak koji oni nisu nikada radili i zadaje im da ga prepišu. Tada se javlja misao „aha ipak žele sa mnom da se druže.“ Nažalost sve je to kratko samo dok traje čas, posle toga sve se vraća na staro. Veoma često se javlja ljubomora među vršnjacima kada nastavnik pohvali učenika sa smetnjama. Dešavalo se da posle časa ismevaju tog učenika zato što je pokazao da može  biti bolji od drugih.

Bilo je i situacija kada se učenik požali razrednom starešini i kaže: „Danas za vreme odmora me je gurnula drugarica.“, a razredna na to odgovori „Znam, videla sam sve. Nije te ona gurnula, sam/a si pala.“ Nažalost, nailazi se na otpor tamo gde bi trebalo da se dobije podrška.

Za ovakvu borbu je potrebno imati jak mentalni sklop, dosta upornosti, izdržljivosti, snage. Samo treba ići uzdignute glave. Potrebno napraviti pun lanac razumevanja i podrške da bi borba bila lakša.

Deca su surova i zato što roditelji ne razgovaraju sa njima na ovu temu, ne odgovaraju na pitanja poput „zašto on/ona ide ovako“? Zašto? Odgovorite na pitanje detetu bilo šta, bolje i tako, ako nemate pravi odgovor. Tada ne bi bilo ovakvih problema. Kada učenik sa smetnjama ode iz osnovne u srednju školu sve je drugačije. Odrasliji je,  zreliji, dokazao se i najčešće biva prihvaćen prvo od svoga razreda, škole, profesora. U tom slučaju su i učenik i roditelji u mirnoj fazi, nema takvih trzavica, cimanja. Razredni starešina u srednjoj školi lakše može da napravi lanac pun razumevanja i podrške koji opstaje i traje i nakon srednje škole.

Ono što je izvesno,  borba sa nekulturom, surovošću i omalovažavanjem se nastavlja.

Lena Marković