Odavno želim da pišem o ovome,ali nikako ne pronalazim vreme, a ni reči. Danas je jedan bloger opet upotrebio reč autizam i podsetio me na to. Ovaj put su bili u pitanju "autistični upravni odbori". Poslala sa mu pp, sa molbom da to promeni i on je uz izvinjenje odmah to i uradio. Evo i ovde mu se zahvaljujem na tom gestu. Pre nekoliko dana je jedan drugi, inace meni veoma drag bloger nazvao moderaciju autističnom ( nadam se da će se i ovaj put praviti da nisu pročitali:) ). Nekoliko dana ranije neko drugi je pomenuo u svom komentaru.
Zajedničko svim tim primerima koje navodim je to što je reč AUTIZAM spomenuta u negativnom kontekstu. Sigurna sam da niko od njih nema nista protiv osoba i dece sa autizmom, ali im nesvesno nanose štetu. Verujem da su time hteli da opišu zatvorenost za spoljne uticaje i jednostran pogled na svet, ali je veliki problem što spominjanje na taj način, kod onih koji ne znaju sta je autizam, nesvesno dovodi do povezivanja sa nečim negativnim.
Meni kao majci deteta sa autizmom sve to teško pada. Ne zbog autizma, jer je on za mene nešto drugo, već zbog pomisli da će moj sin jednog dana morati sam da se snalazi među tim ljudima, a mene neće biti da ga zaštitim.
Zbog toga sam od pre nekog vremena i ako mi je iz najbolje namere savetovano da to nekad ne činim, počela svima da govorim da je moj sin dete sa autizmom. Ne autistično dete, već dete sa autizmom, jer je on pre svega dete, a njegov autizam sastavni deo naših života. Rekcije ljudi kada to izgovorim su različite.Većina se trzne. Neki pitaju jesam li sigurna. Drugi kažu :"Pa on je tako lep.", a treći se prave da nisam ništa rekla. Razumem sve te reakcije, jer potiču iz njihove zbunjenosti. Zbunjenosti što to kažem kao da je najnormalnija stvar na svetu i zbunjenosti što većina ljudi malo zna o autizmu. Obično imaju sliku nekoga ko se klati napred-nazad i udara glavom u zid ili onu "Kišnog čoveka". Moj sin se ne uklapa ni u jednu od tih slika. On je jedno veselo, nasmejano i što je za mene najvažnije srećno dete.
Šta je autizam?
Toliko toga sam pročitala o tome i živim sa njim 24 sata, a i dalje nemam odgovor na to pitanje. Mogu da kažem jedino šta je autizam za mene.
Autizam je nešto što me nateralo da svet gledam drugim očima. Nešto što mi je pokazalo da imam više strpljenja nego što sam i kada mogla da zamislim. Autizam su neprospavene noći jer sam imala samo jednu misao u glavi, " šta će biti sa njim?". Autizam je njegov neobuzdani plač i moj očaj što ne mogu da mu pomognem u tom trenutku, ali i spoznaja da razlog tog plača nije odsustvo želje za komunikacijom sa "spoljnim svetom", već poziv i njegov način da kaže: "Mama, hoću i ja da delim svet sa tobom, pomozi mi da pronađem način. ". Kada sam naterala sebe da mislim na to, umesto na budućnost, autizam je za mene postao nešto drugo. Svaki dan uspevamo da napravimo po neku malu nit i to sada već liči na most kojim su osim nas dvoje polako počeli da se kreću i drugi ljudi. Autizam je za mene sreća mog sina izazvana malim stvarima, na koje druga deca i ne obraćaju pažnju. Autizam je pogled pun ljubavi kad razumem šta je hteo da podeli sa mnom. Sve su to stvari koje je se ne mogu opisati rečima, ali pune moje srce.
I dalje ima dana kada sam tužna, jer mislim o budućnosti, ali su sve ređi, a i budćnost mi izgleda sve svetlija.
Zato sve koji upotrebljavaju reč AUTIZAM, a pri tom ne govore o osobi sa autizmom, molim da zastanu na koji sekund i pokušaju naći neku drugu.
Ti koje oni hoce da opišu su sami sebe zatvorili za spoljne uticaje i onemogućili komunikaciju, a osobe sa autizmom, po onome što sam ja uspela da osetim družeći se sa njima, žele da komuniciraju, ali na žalost ne pronaleze uvek način da to ostvare.
Moj sin i ja smo ga pronašli i beskrajno sam srećna što je tako.
Koliko stvarno znamo o autizmu?
Nataša Buzurović
