Nemušti jezik je deo srca

Pre 15-16 godina, odlazili smo redovno na logopedske tretmane, sin u spektru i ja kao preuporna mama. Kažem mi, on je bio učenik u ordinaciji, a ja u hodniku,  kako bi nastavili rad kroz igru kod kuće.

Jednu seansu, kako je nazivala svoj angažman logopedica sa sličnim imenom i prezimenom, u to vreme na glasu kao ekspert, naplaćivala je 15€ po seansi. Načujem ja da će uskoro biti 20€ po seansi i da već toliko naplaćuje drugima… Ćutim i očekujem da i nama koji dolazimo više od godinu dana 2 puta nedeljno, to i zvanično kaže. Nakon plaćanja seanse tog dana, strogo me obaveštava da za naredni dolazak samnom bude i suprug.

Logopedica nas poziva da udjemo u ordinaciju (tako je nazivana soba sa jednim radnim stolom, dve stolice na suprotnim stranama, policom od tri odeljka sa knjigama, slikovnicama i radnim sveskama na stolu). U svečanom tonu govori o većoj ceni seanse ali, kaže, da će nama učiniti i zadržati staru cenu od 15€ po seansi, ukoliko nakon svake seanse kod nje, budemo vodili sina kod stručnjaka kvantne medicine koji će našem sinu puno pomoći, a cena njegove usluge je 30€. Smrznemo se suprug i ja na samu tu pomisao jer smo oboje već previše vremena na poslu, a bake i deke pomažu i finansijski koliko mogu. Progutamo knedlu i zakazasmo prvu seansu kod preporučenog ,,stručnjaka” kvantne medicine.

Ordinacija je u kući, u nizu kuća od crvene opeke, na Bežanijskoj kosi. Zvonimo, sin, veseli petogodišnji dečak, koji nije verbalan i teško podnosi neuspeh, čvrsto me drži nežnom ručicom. Otvara nam vrata čovek u kućnom ruhu, ne gledajući nas u oči klima glavom kada se predstavljamo i nemo nas odvodi do, predpostavili smo, dnevnog boravka. Prostorije su mračne, nameštaj i atmosfera nekako u zagasitim tonovima, on govori sinu da legne na ishabani trosed, sin ga gleda uplašeno, prilazim da objasnim sinu šta da uradi, domaćin me ukorava da se ne mešam.

Suprug i ja se pogledima dogovaramo, da li odmah da odemo ili ipak da ostanemo i vidimo to čudo od medicine. Sin dobija da drži metalnu šipkicu u ruci, koju ipak nerado prihvata, domaćin uzima drugu koja je kao i prva povezana žicom sa oronulim kućištem računara i šipkicom nekoliko puta maše iznad sina, od glavice do stopala. Sin počinje da plače… Čovek sa šipkicom u ruci kaže da je završio, traži novac i kreće ka ulaznim vratima u želji da ga pratimo, ignoriše plač deteta. Pokušavamo ljubazno da dodjemo do objašnjenja o delotvornosti ovog iskustva, a dobijamo muk i otvorena vrata. Suprug i ja konstatujemo šta je u pitanju i dogovaramo se da je ovo naša poslednja poseta ,,stručnjaku” kvantne medicine.

Nastavljamo odlaske kod logopedice. Već naredne nedelje dobijamo prekor da ona ima saznanje da ne vodimo dete ,,stručnjaku”, po njenoj preporuci, a mi objašnjavamo da je sinu bilo jako neugodno i da mi nemamo poverenje da nastavimo odlaske, te da bi radje plaćali veću cenu seanse kod nje. Bes i ogromne pridike dobijamo kao odgovor uz komentar da ukoliko mi ne želimo dobro svom detetu ni ona više neće raditi sa njim. I tako smo završili tu saradnju i krenuli dalje u potrazi za pomoći u rehabilitacijom radoznalog, milog dečaka…

Sin je okicama pričao sa nama sve do osme godine, kada je rekao prvu prostu rečenicu. Kada je imao 12 godina, odlučila sam da popričamo on i ja o njegovom kasnijem progovaranju. Rekao mi je da je on uvek ,,pričao” sa nama i da se ne seća kada nije. Starija sestra Milica je bila tu kao veliki oslonac i najbolji ,,prevodilac”. Nemušti jezik je deo srca.

Brankica Babić Bauer